Benutzer:Serbodeutscher/Српски одбрамбени пас

Der Srpski odbrambeni pas (serbisch: Српски одбрамбени пас; deutsch: Serbischer Wachhund) genannt S.O.P (Sop) ist eine serbische Hunderasse.

Man geht heute davon aus, dass Mensch und Hund seit weit mehr als 25.000 Jahren zusammenleben.

Man hatte nicht vor eine neue Rasse zu Schaffen, sondern eine sehr alte serbische Hunderasse zu rekonstruieren. Es leben heute noch Menschen die bezeugen und erzählen können von der alten serbischen Hunderasse, die wir eine ausgestorbene serbische Hunderasse nenne können. Der letzte Lebende Sop starb 1960 auf dem Radan Gebirge. Die Besitzer nannten ihre Hunde nach der Farbe ihres Fels mit der sie geboren wurden, gararavi (schwartzer), zujovi (gelber), zeljovi , sarovi (Bunter). Daten über diese Hunde fand man bei den mittel-serbischen Gebirgen, in den Gegenden wo die Menschen von der Viehzucht lebten. In all den Gebirgsgegenden die man aufsuchte in denen die Menschen die bis zum 2. Weltkrieg Schäfer und Besitzer dieser Hunde wahren, beschrieben sie. Die Erzählungen dieser Leute aus den verschiedensten Gegenden stimmten überein und bestätigten das es diese Hunderasse gab die unter unbekannten umständen ausstarben. aus den Erzählung der Bergbewohner ähnelten die Hunde am ehesten dem heutigen Rottweiler, nur dass sie einen kräftigere Knochenbau, etwas schmaler wahren und längere Beine hatten. Größtenteils wahren sie einfarbig, in allen Farben, aber auch im Tiger muster. Zur dieser zeit als die Wälder noch voll von Wölfen wahren, wahren zwei dieser Hunde fähig ein Rudel von 5-6 Wölfen zu Vertreiben, den ihre Kiefer wahren so kräftig und schnell dass jeder ihrer Bisse Knochen brach. Aber diese Hunde Gab es nirgendwo mehr. Den auch ihre Besitzer die Hirten starben.

Die einzige Möglichkeit die blieb wahr die Rekonstruktion jener alten serbischen Hunderasse, die ein direkter nachfahre der Hunde des Nemanjiden Zarentums wahr. Die Serben hatten zur zeit Stefan Uroš IV. Dušans, aber auch schon viel vorher ihre eigene Hunderasse, den "serbischen Mastiff (српски мастиф)".

Добро се зна какве су биле миграције становништва у то давно доба, не само становништва вец и стоке, па и разних облика паса.У доба када је Србија била царевина и када је њена територија била вишеструко веца постојао је и велики пас кога су могле имати само велике велможе и кнезови, (племство), који су се поносили својим љутим псима „старим српским мастифима“. Један од доказа за овакву тврдњу налази се у народној поезији, у песми „Смрт Мајке Југовица“, где се налази стих који гласи „Залајало девет љутих лава“… Како лав може да лаје, откуд лав у Србији ? Народни певац ове псе због њиховог изгледа, силине и огромне снаге и не зове псима, него „љутим лавовима“. Доказе о постојању старе расе паса „ старог српског мастифа“ можемо пронаци у српским црквама из средњег века. Тако је у наосу цркве свете тројице, у Сопоцанима, урадена фреска под именом „Родење Христово“, а у једном делу те композиције је приказан пастир са својим стадом (овце и козе), а поред њих лежи крупан пас средње дуге длаке, светлих боја са главом која подсеца на молоски тип. Историцари говоре да ова фреска потице из 1265 године. Осим овог приказа молосоидног пса на теритирији Србије, може се поменути и уметницки приказ пса (фигура-статуа) у порталу измеду припрате и наоса у цркви Вазнесења Господњег у Децанима, која је изградена измеду 1327.1335 године. Пас је на уметницки нацин приказан како напада цовека, са искеженим зубима, веома широке лобање и кратке њушке. Такоде, и у Душановом Законику се индиректно могу пронаци докази о постојању тог снажног и јаког пса који никога није остављао равнодушним. Једна од одредби Душановог Законика каже да се „власник бесног пса (уколико овај направи неки зулум) има казнити тако и тако (следи санкција)… Наравно овај појам „бесан пас“ се не односи на болест беснило, него на опасног агресивног пса. Сигурно је да се зецари, гоници и хртови нису сматрали опасним псима, та одредба је највише погадала велике молоске псе који су били цувари и заштитници. У реконструкцији старог српског средњевековног пса су уцествовале 4 ресе паса. Напуљски мастиф је италијанска раса, али њени корени иду дубоко у прошлост, у доба Александра Македонског и у доба Римског царства, а опште је позната историјска цињеница да су Римљани дуго година владали Балканом и да су сасвим сигурно на подруцију Балкана постојали и њихови велики борбени пси. Ротвајлер је немацка раса, али крв потице од алана, великих паса старог доба, који такоде имају везе са молоским псима. Из тих разлога у стварању С.О.П-а коришцени су напуљски мастиф и ротвајлер. Пре римљана на простору балкана живели су келти, веома стари народ. И дан данас се у српском језику може наци веома велик број старо келтских реци (лингвисти процењују на бројку од преко 500 реци које се идентицно и пишу и изговарају као у старокелтском језику). Келти су имали своје псе, претеце данашњих теријера. Данашњи најближи родаци Келтима су Ирци, а кинолошки струцњаци добро знају да је америцки стафордски теријер настао управо од ирских борбених теријера који су са рекама колониста из Енглеске, Шкотске и Ирске населили нови континент-Америку, у 18 и 19 веку. Америцки стафордски теријер је изабран да уцествује у стварању С.О.П-а пре свега због изузетног здравља, одлицног темперамента, ширине прсију, упорности и снажне конституције. Торњак је убацен у одгој јер су ти пси вековима постојали на Балкану и јер су ти пси делили своју судбину са пастирима и цобанима, цувајуци стада и штитеци имовину. Такоде је опште познато да су се вукови и торњаци медусобно парили и да је то нормална појава у природним планинским условима.Тако ње господин Гавриловиц користио ове расе паса, првенствено размишљајуци да су се те расе у нешто измењеним облицима налазиле и пре неколико векова на овим просторима. Српски Одбрамбени Пас је од пастирских паса добио нагон за заштитом територије, имовине и стада, од мастифоидних паса је добио нагон за заштитом цовека, породице, од теријера је добио упорност, жилавост, покретљивост, темперамент, а од вука је добио изоштрена цула, рефлексе, здравље… Српски Одбрамбени Пас у себи сједињава све ове особине и претендује да својим квалитетима засени многе данас познате расе паса. За поткрепљивање ових историјских цињеница, о пореклу ових раса паса на нашим просторима и о миграцијама становништва, који су са собом водили своје псе помоцнике и заштитнике.

Године 1981. почео је настанаку Српског Одбрамбеног Пса укрштањем вукова са пастирским псима, свуда на Балкану познатијим као торњацима, који се могу видети на целом балканском полуострву. Ти мешанци вука и торњака касније су парени са ротвајлером. Друга линија овог одгоја ишла је тако што су вукови парени са напуљским мастифом. Ти мешанци су касније парени са мешанцима из комбинације „вук-торњак-ротвајлер“… Треба напоменути да су пси из комбинације „вук-напуљски мастиф“ били веома оштри и веома агресивни како за животиње тако и за људе. Важно је напоменути да су увек рађене дупле комбинације. На пример: отац вук, мајка торњак, али и отац торњак, мајка вук. Касније је у одгој убацен америцки стафорд теријер, и те цетири расе паса (торњак, ротвајлер, напуљски мастиф и америцки стафорд теријер) плус вук, су генетска оснива за расу паса Српски Одбрамбени Пас. У Српском Одбрамбеном Псу има око 5% вуције крви, 5% крви америцког стафорд теријера, а по 30% крви торњака, ротвајлера и напуљског мастифа. Наравно ово није могуце баш тацно израцунати али је то неки приближни однос уцешца ових раса у стварању С.О.П-а. Са овим програмом поцело се 1981. године и за 10 година дошло се до цифре од око 100 паса где су биле уцвршцене морфолошке и карактерне особине. Управо се 1991 година узима као настанка расе паса Српски Одбрамбени Пас.

Der Sop ist Kräftig, nicht grob und nicht leicht, massiv und Kräftigen Knochenbaus. Er ist ein sehr robuster Hund der jegliche Wetterbedingungen trotzt. er ist sehr mutig.

Der Sop ist ein unübertrefflicher Personen und Eigentums Wächter aber auch ein guter Familienhund, er ist seinem Herrchen stets loyal, jedoch misstrauisch gegenüber fremden. Er ist nicht nur ein äußerst Kräftiger Hund sondern zeigt auch eine hohe Intelligenz. sein Wesen ist sehr stabil und er trift zur jeder Situation den richtige Entschluss.

Mehr als 30% weißes Fell, zu langes oder zu kurzes Fell, weißer Rücken, dünne Erscheinung, langsam, Kraftlos, Der Kopf nicht ungenügend kräftig, spitzes Maul, Überbiss oder Unterbiss, Eckzähne die gegen das Zahnfleisch stoßen, senkrechte Ohren, schwach ausgebildete Muskeln, zu kurzer Hals, schmale Brust, abfallende Rücken, scheue, mehrfarbige Augen.

• Hunde, Haushund, Wachhund

• Züchter Seite (serbisch)
• molosserdogs.com (EnS)
• Video mit dem Sop
• Portal der Stadt Aleksinac (serbisch)

Kategorie:Hunderasse Kategorie:Europäische Hunderasse Kategorie:Serbische Hunderasse